Наши преци су вековима украшавали дешчанске српске домове карактеристичним текстилијама. У породици је ткање било посао жена, чиме су углавном задовољавали потребе чланова породице за платном. Срби су увек настојали да ограниче трошкове за свакодневно облачење. Нису хтели да троше новац ни на материјал. Јефтиније и лепше је било код куће ткано српско платно, бело као снег, по финоћи са свилом упоредиво, за које је било потребно набавити само памук различите дебљине. Многи су још између два светска рата сами правили платно за пешкир.
На сваком крају тканине постављени су украси, у зависности од начина на који су пруге распоређене приликом ткања. Њихов узорак обично чини ужи или тањи збијен појас, али су користили и ваздушасто постављене редове за украшавање. На српским пешкирима су се израдиле ритмичке пруге у црвеној или плавој боји, или комбинацијом оба, за текстиле различитих функција. Обично су на крајевима ових пешкира коришћене многе различите варијанте цик-цак мотива. На већини сакупљених пешкира видимо да су ивицу тканине украсили цик-цак обликом у плавој или црвеној боји. Такође су користили домаћу чипку, као и шивену чипку и чворове, што је пешкир чинило још упечатљивијим и вреднијим.
Пругасто ткано, без краја израђивано српско платно имало је мноштво намена у породичном животу, од рођења до смрти. Од прве кошуље новорођенчета, преко златом извезених кошуља младожења, па све до покрова за очи, сваки део традиционалне одеће био је направљен од овог платна. То је био најважнији предмет међу поклонима које су породице размењивале у току породичних празника у облику платна или пешкира. Од тога је припремљен девојачки мираз, за свадбу и сахрану неопходни пешкири са цик-цак рубом, ткани са разнобојним пругама на крајевима, док су се шавови подударали са бојама пруга.
Ако пешкир није био ткан као платно, већ је направљен за свечане прилике или као украс, тада су на пругасто српско платно везени веома упечатљиви, шарени елементи биљне или животињске орнаментике.
Ово су користили као украсе у стану, постављено на дрвени држач пешкира на зиду. Између 1920. и 1930. године, овај посао који је захтевао много времена, стрпљења као и квалитетне конце полако је почео да се сматра луксузом. Уместо тога, људи су куповали грубље тканине слабијег квалитета и јефтиније фабричке материјале. Жене су чувале лепе комаде које су добили у мираз или које су саме ткале у младости за посебне прилике, у сећање или за своју сахрану. Како није било нових залиха, ови комади су постајали све ређи. Данас се готово само током празника или међу стварима намењеним за сахрану могу видети овакви предмети код појединаца.
Извор: Публикација Наша српска баштина, Монографија, Историја и етнологија Деске, Народна уметност округа Чонград