Изрека и легенда о њој
Наше насеље, Деска, има више од 530 година дугу историју, а њено име се први пут спомиње у једном документу 1490. године. Назив потиче од личног имена, можда од старог мађарског надимка за име Десидериус. Током турске окупације насеље је опустошено, 1746. године овде су се населили српски граничари и тада је ово место званично проглашено општином. Током битке код Сиригага, 5. августа 1849. године, насеље је потпуно изгорело, али је убрзо и обновљено. На почетку XIX века, аристократска породица Герлици је овде подигла резиденцију, привредне зграде, а затим и цркву у селу и околним имањима, док су у Десци изградили величанствени замак своје породице. Током XIX века, административни део Деске чинила је и равница Кукућин (данас припада општини Ференцасалаша), назив вероватно потиче од српско-хрватске биљке кукуте са суфиксом -ин (Забележио Фелеђхази Ендре).
1880-их година поље је било засејано овасом, али због тадашњих поплава реке Мориш, није се могло обрађивати земљиште. Сналажљиви мештани нису хтели да дозволе да жетва пропадне, па су сели у чамце и тако секли врхове оваса – вредно класје.
Top of Form
Bottom of Form
Можеш ићи у Кукуђин да сечеш овас – кажемо то некоме ко нам није важан; може да иде где год жели. „Куда идеш? У Кукућин да сечем овас.” – ову изреку користимо кад избегавамо одговор. Сечење зоба означава бесмислени, бескорисни посао.
„Истинита прича о Кукућину” (легенда)
„Велика је била дешчанска међа! Кукућин је такође припадао њој. Данашњи Ференцсалаш смо звали Кукућин. Ту су радили баронови радници који су узгајали дуван. Од Куктућина је настала општина Ференцсалаш. Пре тога ту није било села. Становници села постали су од тих дуванских радника. Онда је овде господарио барон Герлици. Имао је пуно слуга, сви су били Мађари…” „У ференцсалашком мајуру људи су добијали селиште од барона. Свакоме је дао по један ланац (јединица површине) земље. Али била је велика беда. И онда је један сиромашан човек отишао у Деску. Замолио је барона: – Буди добар, помози ми. Толико сам сиромашан да идем од бунара до бунара. Али ни то више не помаже, нико ми не даје хлеба. – Иди – рекао му је барон – у Кукућин да сечеш овас! Онда је човек отишао код управника, или је можда тада још био надзорник. Дошао је овде, у Ференцсалаш, у мајур. Рекао му је: – Господине надзорниче, молим вас! Његова милост ме је послала у Кукућин да сечем овас. – Добро, иди! Реци чувару да пусти и тебе! Придружи им се! Треба знати да је овас већ био израстао, значи већ је имао класје, али је земља била под водом, до колена. А они су класје секли ножевима, косама, и чиме год су могли. Тако је настала изрека: „Иди у Кукутин да сечеш овас.” Кукућином су звали мајур, а у ствари се звао Ференцсалаш. Назвали су га Ференцсалашом зато што се барон звао Ференц.“
(На основу приповедања ранијих становника Кукућина)
Извор:
http://www.fusz.hu,
Историја и етнологија Десзка 1984.