Водени саобраћај је и крајем прошлог века, након изградње железничке мреже, имао велики значај у нашем привредном животу. Пре изградње железничких линија, водени транспорт је на већим раздаљинама имао једнако значајну улогу као и копнени.
Превоз житарица обављао се на ткз. „житарским бродовима”. Бродовима су превозили вино, дуван, дрво између појединих делова земље и жупанија, а со на Тиси и Моришу.
Дрвени бродови су се узводно вукли људском или животињском снагом, било да су били натоварени или празни. У близини већих речних лука формирао се значајан слој људи који су се бавили вучом бродова. Било је оних који су се овим послом бавили повремено, али је углавном био већи број оних који су вучом бродова бавили редовно.
О радницима који су обављали вучу бродова на Тиси можемо говорити између 1880–1890-их година и око 1940, када је традиционални начин вуче потпуно нестао. У том раздобљу – посебно од 1910-их – речни саобраћај се све више одвијао парним, касније моторним бродовима, али на неким местима у земљи – укључујући и околину Сегедина – традиционална вуча је опстала релативно дуго.
Вековна је традиција да су бродове из Сегедина и околине вукли Срби из Деске.
Унајмљивање радника до Првог светског рата обављало се у Сегедину, испред хотела „Европа“ на тргу Клаузал (данас седиште „EDF Démász”-а – мађарска енергетска компанија). Од почетка века унамљивање је чешће је обављано на обали Тисе.
Радник који је преговарао са газдама звали су „капараш“. Капараш је био нека врста повереника, као „бандагазда“ код кубикаша. У преговорима са газдом представљао је и своје сараднике, па се увек бирао спретан и искусан човек.
У новије време било је уобичајено да газда бродова и радници склопе уговор – радници су говорили: „ушли смо у картел са газдама“. Уговором се обавезују да ће Срби целе године вући бродове одређеног власника, а газда ће увек плаћати унапред договорену суму за транспорт.
Након договора са газдом, у време житарских бродова, капараш би обавестио друге раднике, своје „цимборе” (другове). Веће бродове је чак и празне вукло 10–14 коња. Један радник је обично имао 3–4, а они имућнији 6–8 коња, па је за вучу било потребно удруживање више превозника. Они који су заједно радили звали су се цимборе. Двоје-троје са 3 до 5 коња заједно су вукли бродове годинама, чак и деценијама. Натоварени „бугашки“ бродови су се вукли и са 24–30 коња.
Радници су се ухватили за житарске бродове у Сегедину између два моста. Између друмског и старог железничког моста, на банатској (ноцосегединској) страни, налазио се ткз. дангуба-плац. Ту су усидрени чекали утовар и истовар дрвени бродови и тегљачи, а одавде су после товарења кретали на нова путовања. Радници – које су лађари више звали кочијашима – када су стигли, расклапали су своја кола, а делове су лађари смештали у житни магацин (хомбар). Код бродова без крова, кола нису морала да се расклапају, него су се гурала на водену платформу.
Кад су лађари чамцем изнели вучни конопац и јарам на обалу, кочијаши су „запињали за брод“. На предњи крај јарма упрезан је један коњ – предњак или вођа. За сваки пајзер се везао по један коњ, тако су коњи вукли у пару, само са супротне стране ланца јарма. На крају је увек ишао један коњ – куртулаш, који је увек вукао са стране ближе обали. За предњака се увек узимао дресиран, искусан коњ који је знао да вуче без бичева, само на команду. Цуком („cukk”) су називали целокупну запрегу: вучне коње, кочијаше, а понекад и цео транспорт – брод, лађаре и раднике заједно.
Цук је ишао путем који се звао фичор-јараш, цук-јараш или коњски пут. За ту сврху, узводно од тока, очишћен је појас обале ширине 10–12 м, исечена су стабла, жбуње и било је забрањено да се на тај део сади или сеје.
Током 1920–30-их, запуштен и зарастао пут за вучу знатно је отежавао рад.
Током вуче, кочијаши су обично ишли пешке уз коње и дугим бичем („kendörustor”) подстицали су цук да брже напредује.
Срби из Деске имали су традиционалне команде за управљање коњима. Када су желели да коњи иду ближе води, викали су: „На Дунав!“, а кад је требало да се одмакну од воде, ка обали, викали су: „Даље!“
Извор:
http://szegedpanorama.blogspot.hu,
A deszki hajóvontatók – Lóerők a parton c. cikk,
A deszki hajóvontatók – Ember és ló c. cikk,
Felhasznált irodalom: Juhász Antal: A deszki hajóvontatók, Móra Ferenc Múzeum évkönyve, 1964-65, 93-114.m Deszk története és néprajza 785-816. o.